Како је Јурски парк довео до модернизације палеонтологије диносауруса

То је довело до експлозије интереса за диносаурусе, а шире и од људи заинтересованих за њихово истраживање

Графика: Мицхеле Доиинг / Тхе Верге

Палеонтолог Стеве Брусатте волиЈурски парк.Без тога, шали се, не би имао ни посао. Дакле, неће критиковати све нетачности холивудске франшизе. Али он је такође читав живот проучавао диносаурусе (стварне, са перјем), па воли да прича о џиновским бићима која су владала Земљом пре милиона година.

У својој новој књизи Успон и пад диносауруса: нова историја изгубљеног света , Брусатте, професор на Универзитету у Единбургу у Шкотској, бележи порекло диносауруса од почетка периода Тријаса па све до њиховог наглог нестанка пре око 66 милиона година. Такође пажљиво разматра еволуцију поља палеонтологије и како се она последњих година диверзификовала и расла - делимично захваљујући иконском филму Стевена Спиелберга из 1993. године.

Брусатте је недавно разговарао саТхе Вергео својој књизи, како технологија доводи до нових открића диносауруса и какоЈурски паркинспирисао читаву нову генерацију палеонтолога.

Овај интервју је сажет и уређен ради прегледности.

Ваша књига Успон и пад диносауруса: нова историја изгубљеног света на свет диносауруса гледа на нов начин. То је наративна историја о томе одакле су дошли и како су изумрли. Зашто сте одлучили да напишете овакву књигу?

Мислим да је то било пар ствари. Када сам ушао у диносаурусе, био сам мало старији. Нисам био од оне досадне петогодишње деце која су знала име сваког диносауруса и могла су да пишу име сваког диносауруса. Уместо тога, била сам досадна тинејџерка и фосили су ме заиста одушевили када сам имала око 14 или 15 година. Прочитао сам скоро сваку књигу коју сам могао пронаћи. Пошто сам био мало старији, нисам баш читао књиге за децу. Читао сам одрасле популарне научне књиге, књиге људи као [Роберт] Баккер, Јацк Хорнер и Степхен Јаи Гоулд. Те књиге су ми биле управо такав улаз у науку и заиста су изазвале моје интересовање. Тако да сам неко време желео да напишем своје.

Постоји толико много књига о диносаурусима за децу. На стотине их вероватно можете пронаћи у књижари или библиотеци. Али нема их толико за одрасле, што је чудно, јер смо у овом правом златном добу палеонтологије са свим тим новим открићима. Већ неко време не постоји нешто што би покушало да исприча причу о диносаурусима старијој публици која показује зашто су диносауруси занимљиви, зашто су релевантни, зашто је важно да их разумемо и да их искористимо за наду да испричамо добро прича људима који можда од средње школе нису много размишљали о фосилној еволуцији или чак науци.

деинсталирајте апликације

Оно што ме је највише импресионирало у овој књизи је што ставља све у контекст: целу еволуцију диносауруса и како бића воле тираносаурус рекс уклопити се у ту већу причу.

То је прича за коју мислим да раније није испричана, чак ни у књигама које сам читао о диносаурусима док сам био млађи. То су углавном биле књиге авантуристичког типа, које су биле сјајне, и, наравно, у овој књизи причам неке теренске приче. Али то су биле књиге о узбуђењу проналажења нових ствари и боравку на терену и истраживању непознатих места. Заиста није постојала књига која је урађена о целој еволуционој причи о диносаурусима. Мислим да је делимично то зато што су у овој причи постојале велике празнине које до недавно заправо нисмо знали. Дакле, ако би Боб Баккер или Јефф Варнер или било ко од ових људи чак и желео да напише такву књигу, вероватно то не би могли учинити врло лако.

На крају, мислим да је то невероватна прича о томе како су ови гмизавци преживели изумирање, а затим су се врло постепено устали да би завладали светом и успоставили ово царство које је прерасло у чудовишне величине. А онда су неки од њих узгајали перје и крила и претворили се у птице, а онда када су били на врху игре, оборени су. Надам се да је то прича која ангажује људе јер мислим да је то једна од најфасцинантнијих прича у читавој историји наше планете.

Споменули сте да палеонтолози до сада заправо нису имали потпуну слику историје. Шта се променило последњих година што вам омогућава да испричате ову причу?

Тренутно смо у златном добу палеонтологије. Људи проналазе више диносауруса више него икад раније: неко негде широм света у просеку једном недељно пронађе нову врсту. Дакле, 50 нових врста годишње. То је број који звучи превише невероватно да би био истинит, али заправо је тако, и то траје већ око једне деценије. То је све јер има толико више људи који траже диносаурусе широм света. Отвориле су се земље попут Кине, Бразила и Аргентине, које обучавају своје младе научнике, са својим универзитетима, својим музејима и излазе да пронађу ствари. И то је много разноврснија група људи него икада пре. Сада је на терену много младих жена. То некада није био случај. Дакле, тек смо у овој узбудљивој фази открића, а то значи да, са свим овим новим врстама, то је само додавање трагова који нам могу помоћи да боље испричамо ту причу.

Постало је нормално да ЦАТ скенира фосиле како би их видео унутар глава диносауруса.

Али такође постоји пуно нових технолошких достигнућа која људи пре 10, 20 година не би ни сањали. Постало је нормално да ЦАТ скенира фосиле да види унутар глава диносауруса да види какав им је мозак, какви су сензорни органи, да процени колико су паметни и каква су им чула. Такође је прилично стандардно користити софтвер за рачунарску анимацију да би проучавао како се диносауруси крећу, [како би схватили] колико брзо могу да трче, колико високо могу да држе врат, како се хране, колико тешко могу да гризу, такве ствари. Дакле, то је само довело до много више доказа.

Конкретно, научили смо много више о успону диносауруса. Ту су многа велика нова открића. За пад диносауруса знамо већ неко време, све до 1980. године када су [Луис и Валтер Алварез] први пут предложили идеју о астероиду. Али успон диносауруса је заиста откривен током последњих 10 до 15 година. Толико нових фосила ових диносауруса из тријаског доба из толико делова света открило је ову неочекивану причу да се диносауруси нису ширили само светом попут неког заразног вируса у тренутку када су настали. Нису били супериорнији од осталих животиња са којима су устајали тих раних дана након пермског изумирања на Пангеи. Уместо тога, био је то дуг, спор, готово измучен успон до доминације који је трајао око 50 милиона година. Да је то било пре 10 или 15 година, једноставно не бисмо уопште знали ту причу.

Одувек сам се питао како би функционисао прави парк Јура, са диносаурусима из свих временских размера.

Мислим да је то невероватан мисаони експеримент. Мислим да је врло невероватно вратити диносаурусе. Никад не волим да кажем никад, јер то искључује нашу жељу да радимо ствари и откривамо ствари. Али што се тиче оживљавања диносауруса, од тадаЈурски парксви су тражили ДНК диносауруса. Али упркос 25 година тражења, нико није пронашао ни један фрагмент ДНК диносауруса. То је само зато што се ДНК тако брзо разграђује када животиња умре.

Мислим да не би било исправно да их вратим назад, јер мислим да се данас не би могли снаћи у нашем свету.

Такође бих тврдио да не бих желео да вратим диносаурусе, иако их проучавам и толико су одушевљени њима. Мало бих што бих желео више да видим - кроз врло моћан двоглед - од аТ. рекживи, комуницирају са овим светом, лове, брину о својим младима. [Али] Мислим да не би било у реду да их вратим назад, јер мислим да данас не би могли заиста да се снађу у нашем свету. Живели су у другом свету. Они су еволуирали у различито време.

Уз све речено, да је неко успео да створи овакав тематски парк, било би дивље видети како ће ови диносауруси међусобно деловати, јерТ. рекније живео саБрацхиосаурус, и ниједно од њих није живело саДилофосаурусилиВелоцираптор.То су ствари које су живеле у различито време и на различитим местима. Тако даТ. рекникада не би еволуирао да се бави велоцирапторима, па би било дивље видети те две врло различите врсте предатора.

Шта раде Јурски парк филмови служе машти јавности о диносаурусима и како доприносе овој текућој ренесанси палеонтологије?

Обожавам филмове, посебно првиЈурски парк. Нећете ме чути како размишљам о томе како свака сцена има неку непрецизност, као што би овај диносаурус био три центиметра већи или није сасвим одговарајуће боје, или онај који мало држи руке погрешно. Нећу то учинити. Само мислим да је то непотребно и да нема смисла јер знате да те ствари нису научни документарци; они су забава.

Мислим да првиЈурски паркбила најбоља ствар која се икада догодила са палеонтологијом диносауруса. То је довело до експлозије јавног интереса за диносауре. Ово је диносаурусе упознало са потпуно новом генерацијом и овом новијом сликом диносаура као активне, енергичне и интелигентне животиње. Било је толико другачије од диносауруса о којима сам читао у књигама у школи, и то је било сјајно. Поново је заинтересовано за диносаурусе, што је директно довело до тога да су многи музеји изложили експонате диносауруса. Многи универзитети су предавали курсеве, а [било је] много више интереса и новца на терену. Много мојих колега је посао добило управо збогЈурассиц Парк, јер је музеј универзитета после тога желео да запосли палеонтолога. Тако да мислим да постоји заиста велика шанса да данас не бих имао свој посао да књига никада није написана, да филм никада није снимљен. Мислим да би палеонтологија диносауруса тренутно још увек била заиста нишна дисциплина, са само неколико људи широм света који је проучавају, а вероватно и не врло разноликом групом људи. Филм је променио целокупан потенцијал поља, а ми користимо то јер је толико људи из моје генерације широм света који су били толико одушевљени филмом.

Да ли постоји нешто за шта желите да филмови раде другачије?

Мислим да је то једна од великих иронија која јеЈурски паркфилмови су сада застарели. То је нешто што сви кажу - и можда звучи помало клишејски, јер то углавном чине сви палеонтолози - али оно што бих волео да видим је перје на неким диносаурусима, јер сада знамо да је толико диносаура било прекривено перјем .

Сада схватам да би их велики проценат јавности вероватно сматрао чуднима да имају перје, и могу само да замислим да је то један од разлога што писци и продуценти нису ставили перје на диносаурусе. Али у најмању руку, волео бих да видим пернатеВелоцирапторс, јер знамо да су имали перје и знамо да су имали стварна крила и изгледали би толико попут птица. Што се мене тиче, то их чини још застрашујућим. Мислим на чопор бесних ћурки са великим српастим канџама на ногама, који јуре за тобом, окружују те и покушавају да те навале. Мислим да је то застрашујуће одВелоцирапторскао што је приказано уЈурски парк.

Који део технологије вам је највише помогао у послу?

ЦАТ скенери. То нам је управо омогућило да проучимо анатомију костију диносауруса у детаљима које никада раније нисмо могли, посебно унутрашњу анатомију. Толико је података у унутрашњости скелета, посебно у лобањи. ЦАТ скенирања омогућавају нам да видимо мождану шупљину, синусе, крвне судове, живце - све ове ствари које су толико кључне за интелигенцију и сензорну перцепцију [која информишу] о понашању ових диносауруса. То је управо отворило нови свет који раније заправо није био стварно доступан.

Област палеонтологије диносауруса се мења: студенти користе математику, статистику и програмирање

Поље је постало заиста технички. Не мислим да је то јединствено за палеонтологију, али некада је било да студенти палеонтологије углавном студирају геологију. Углавном би резали зубе радећи пољске радове и учествујући у ископавању диносауруса костију из камена. Наравно, та обука се и даље наставља, али данас се толико наших младих ученика обучава за математику и статистику. Они су главни програмери. Тамо се поље одвија: користећи сваки алат који нам стоји на располагању и сарађујући са другим пољима, другим људима и другим перспективама да бисмо заиста разумели какви су диносауруси били као праве животиње. Али такође коришћење математике за проучавање ствари попут еволуционих трендова и стопа, изградњу породичних стабала, квантификовање брзине или спорости диносауруса, њиховог ширења широм света.

Мислим да се технолошка страна палеонтологије заправо не уклапа у слику јавности о палеонтологу. Већина људи мисли да је палеонтолог златар. Још увек постоји много те слике у документарним филмовима и телевизијским емисијама овог врло мачо, мушког, тестостеронског карактера, у стилу Индиане Јонес-а, који одлази у неки кутак света. Али то заправо није случај, и у књизи сам покушао да покажем како смо постали веома разнолико поље.